ЈЕДИНСТВО У ПРАВОСЛАВЉУ – ФУНДАМЕНТАЛНА ОСНОВА СРПСКО-РУСКОГ БРАТСТВА
04/02/2019

Овај својеврсни „Дневник из Сибира“ писан је наменски за руског читаоца, и публикован је на Руској Народној Линији. Верујем да ће и посрбљена варијанта бити интересантна читаоцима Саборника и тој групи читалаца који не жуде за антицивилизацијским вредностима богоборачког Запада…

На тему „Србин у Русији свој међу својима“ писао сам на лето 2018. године по повратку са манифестација повезаних са стогодишњицом убиства Светих Царских Мученика и предајом иконе „Тројеручице“ на поклон Тарској епархији. Писао сам и недавно после моје посете Русији у новембру прошле године. Сматрао сам да је то довољно да моја путовања нису посебно интересантна, но моји руски пријатељи, писци и новинари, сматрају да треба оставити траг иза таквих путовања. Сматрају да треба писати о таквим пројавама „народне дипломатије“, да моја путовања нису пуки туризам, него се ради о позивима на озбиљне манифестације. Борис Земцов, руски писац и српски добровољац сматра да су везе Срба и Руса посебне и да на такву тему треба да изађе чак и књига…

 

По повратку у Србију један мој пријатељ је поводом мојих недоумица рекао да некада није важно колико ће људи узети књигу из библиотеке, колико ће људи прочитати један текст. Ако се у њему прославља Слово, а не људска сујета, тада текст није узалуд написан макар га прочитао само један човек. Притом ме је он критиковао што своје утиске публиковане на РНЛ још нисам „посрбио“, јер су руске теме увек интересантне православним Србима (ти моји текстови написани су на руском језику за РНЛ и ја не успевам да их преведем на српски, немам времена).

Заиста, ја одавно изучавам историју вековних српско-руских веза, посебно духовних тако да схватам да је мој пријатељ у праву – Русија представља својеврстан огромни магнет за све верујуће православне Србе. На својој кожи сваки пут по доласку у Русију осећам да за верујуће православне руске људе однос према православним Србима није само пријатељски, него управо братски. Наравно, овде постоје и крвне словенске везе, но јединство у православљу представља фундаменталну основу таквог братства. Премда, поред тога, као да постоји још нешто…

Можемо рећи и за Бугаре да су такође Словени, такође православни, но узајамне везе и народно осећање братске љубави Руса и Срба са Бугарима нису тако топли и тако јаки као српско-руски. Једноставно, русофилство је постало део српског националног идентитета. То је лепо изразио руски хришћански мислилац Иван Иљин: „Други народи нас не знају ни не схватају, плаше се Русије, не саосећају са њом и спремни су да се радују сваком њеном неуспеху. Само једна малена Србија је саосећала са Русијом“.

Лично доста пишем о Русији, дозволите да пре описа последњег поклоничког путовања (ја тако доживљавам сваку посету Русији) кажем неколико речи о свом народу и својој Отаџбини. Можда је то „још нешто“ – то што су Срби данас мали народ (тако није увек било, у елитним вековима српске историје Србија је била царевина) с менталитетом великог народа.

Само са менталитетом великог народа било је могућно такво супротстављање Турцима, каква је била Косовка битка 1389. године. Други балкански народи не знају за такво супротстављање. Само народ великог менталитета могао се дизати на устанке све до потпуног ослобођења. Зар би народ малог менталитета ратовао у Првом светском рату против три моћне империје? (Аустроугарска, Немачка, Османска). Зар би народ малог менталитета тако ратовао против Хитлера? И на крају, зар би народ малог менталитета ратовао с НАТО-пактом? Не смемо заборављати да су Срби једини европски народ који је у двадесетом веку ратовао са неонацистичким НАТО-пактом. И само Србија и Босна и Херцеговина (захваљујући само српског народу у Републици Српској) до данашњег дана нису чланице неонацистичког НАТО-пакта. Генерално, Запад се немилосрдно односио према Србима током читавог 19. и 20. века. Један од разлога је то што су Срби били одани савезници Русије, тако да нас запад не зове узалудно „малим Русима на Балкану“.

Тако да, у славу Слову, а не људској сујети, пишем наставак теме Србин у Русији, свој међу својима…

Почетком децембра изненадио ме је један телефонски позив, са друге стране жице је Владика Тарски и Тјукалински Саватије. Пита да ли могу поново допутовати у Сибир како бих узео учешће у догађајима у оквиру омладинског саборовања „Божић у Сибиру“, који се одржава на Омској земљи у данима после Божића. Да ли се може одбити владика, притом тако душеван, истински народни владика, са којим сам, слава Богу, имао част да се дружим током лета 2018. године? Не, не може се одбити…

Почетак путовања није прошао без искушења. На аеродром Домодедово слетео сам 8. јануара увече, а ујутру је био лет са Шереметјева за Омск. Са југа на север Москве, ноћу, није лако стићи, тако да ме је на аеродрому сачекала и до хотела у близини Шереметјева аутом одвезла лепа руска девојка. Искушење се огледа у томе да је приликом изласка из аутомобила мој телефон испао из џепа на седиште аута, а ја сам за то сазнао када сам већ био у хотелској соби. Чекала ме бесана ноћ јер су у телефону сви контакти у Омску. Тешко је наћи речи благодарности за ту девојку Дијану, за то што се она касно ноћу вратила да би предала телефон расејаног Србина на рецепцију хотела…

У Омск сам слетео већ у другој половини дана 9. јануара. Кратак одмор у хотелу, потом – правац предивни саборни Успенски храм у Омску где су се скупили монаси и свештенослужитељи Омске митрополије. После службе, верујућима су се обратили архијереји Омске митрополије, потом је митрополит Владимир делио поклоне – дивне пакетиће – ученицима васкршњих школа. Слика која греје срце. У трпезарији на свечаној вечери много је људи у свештеном чину и нешто мало гостију. Мени као госту из Србије указују част и ја подижем здравицу. Користим могућност да би рекао да је генерална проба информативног рата који Запад данас води против Русије, као и увек одржана у Србији. Рекао сам да су Срби једини народ у Европи кога су у 20. веку западне државе бомбардовале из ваздуха 5 пута (у годинама Првог светског рата, потом Хитлер 1941, западни „Савезници“ 1944, НАТО-пакт 1995. године Републику Српску, НАТО-пакт 1999. године Србију и Црну Гору)! Један од разлога – Запад зна да су Срби природни савезници Русије у сваком рату.

У одговор митрополит је почео, а хор од 5 епископа и око стотину свештеника и монаха громко је запевао „Многаја љета“ српског народу. То греје и срце и душу и наравно, без жмараца на кожи није могло проћи…

После вечере владика Саватије нам је причао (једном броју гостију који је наредних дана наступао на секцијама омладинског саборовања) о томе како се десило чудо Божије са обретењем моштију Светог Силвестера Омског. Када су почела ископавања на том месту се појавила вода и испливала је малена икона са натписом на супротној страни: “Преосвештеном епископу Силвестеру од поштовалаца његовог талента. Јул 1914.године“, која је 84 године лежала у земљи. Потом су пронашли ковчег и у њему заједно са остацима налазио се параман, архијерејски појас, парамански крст, као и метални кочић – својеврсни симбол мученичке кончине. Ноге су биле обавијене орлецом. Био је то последњи доказ да је ту сахрањен Архијереј. Комисија за канонизацију је потврдила да су то мошти светитеља Силвестра и прославила га је у лику светитеља Новомученика. И ето, стојећи на том светом месту, владика Саватије нам је испричао ту веома интересантну историју…

Сутрадан, 10. јануара, био је дан испуњен мноштвом догађаја. Почевши од интересантног догађаја у Омској семинарији, када смо после читања реферата присуствовали дивном концерту малих Омчана.

Ја сам у Омску већ други пут, но прошле године није било времена за шетње по граду, а ја много волим Фјодора Михајловича Достојевског који је провео 4 године на робији у локалној тврђави. Иако је било више од минус 20 степени Целзијуса, што за Србина није баш пријатна температура, шетњу по тврђави памтићу цео живот. Организовање те екскурзије иницирала је Људмила Викторовна Дебус, руководилац издавачког одељења Тарске епархије, жена огромне енергије, увек спремна да пружи помоћ српском брату.

Игор Леонидович Коновалов, мој водич приликом екскурзије по местима живота Достојевског у Омску, није обичан завичајни стручњак и рестауратор, него и човек велике руске душе. Својим рукама он је спроводио многа ископавања како би проникнуо у историју свога града и у живот великог Достојевског у Омску. Поред тога, Игор је заменик председника локалног друштва за очување споменика културе. Док смо шетали по тврђави, посматрали болницу и радионицу у којој су радили робијаши, па тако и Достојевски, експозицију музеја Достојевског, Воскресенски сабор, снимао нас је оператор Омског „12.канала“ заједно са уредником програма Јелисаветом Сиљавин. Потом је тај сиже био приказан на њиховој телевизији. Мало је рећи свима хвала…

У музеју Достојевског ја сам мало говорио о Достојевском, од директора музеја добио сам на поклон 2 књиге, а на крају сам дао и интервју за „12 канал“…

Омски Воскресенски сабор је ушао у светску књижевност захваљујући роману Ф.М.Достојевског „Записи из Мртвог дома“. У том храму се причешћивао Достојевски. Храм је обновљен 2016. године, а у подруму је отворен невелики црквени музеј, тамо се чува иконица Пресвете Богородице која је испливала када су обретене мошти Светитеља Силвестера Омског, тамо је и крст са његовог гроба. Храм је у време Руске Империје био војнички и познат је као прво камено здање у Омску. Храм је знаменит и захваљујући свом старешини, свештенику Стефану Знаменском. Залагањима оца Стефана при Воскресенском храму је била створена једна од најбољих духовних библиотека у Сибиру. Живећи у Омску он је и даље одржавао односе са декабристима снабдевао је Достојевског хришћанском литературом и на тај начин утицао на промену његовог погледа на свет.

 

Тај дан се завршио велелепним Божићним концертом у Омском државном музикалном театру. За српско уво посебно упечатљив је био тренутак када је хор Омске митрополије отпевао песму владике Николаја Српскога „Вера наша Православна“…

Други божићни омладински сабор „Божић у Сибиру 2019“ свечано је почео са радом 11. јануара. После молебана и благослова Митрополита Омског и Таврическог Владимира неочекивано су ми дали реч за поздравни говор.

Имајући у виду тај наступ и кратак интервју за ТВ „Сојуз“, као и још три наступа на разним секцијама, тога дана сам наступио чак пет пута! По мом мишљењу, сувише велику пажњу удељују српском госту. Са своје стране могу рећи само једно – хвала браћо!

На крају свог пленарног наступа предао сам владици Саватију вредан поклон од свог брата – књигу „Посреди нас“ о Светитељу Сави српскоме на руском и српском језику.

На крају да наведем само називе мојих реферата тог, догађајима веома испуњеног дана: “Словенско јединство у слици света будућег и вечног“, „Друштвено и политичко лидерство Русије у словенском свету. Погледи Србије“, „Стање српско-руских односа“.

Сутрадан, 12.јануара путујемо у Тару, тачније село Јекатеринскоје. Због кашњења није одржан мој наступ у Тјукалинску на тему „Поштовање Светог Цара Николаја у Србији“. Дуго путовање, смештај омладине и гостију, сусрет са већ познатим местом и људима, тамо смо ми боравили два дана у јулу 2018. године када сам предао икону „Тројеручицу“ на поклон Тарској епархији…

Наставак следи…

Ранко Гојковић

www.000webhost.com