Српски језик још је у расулу
02/09/2019

Језик је онај домен народног „производа” којим се политика морала бавити увек, па и данас

(Фото Википедија)

анимљива расправa језичких стручњака (и понеког политичара) на страницама „Политике” у основи показује да Срби још немају довољно функционалан (лингвистички добро заснован на европској пракси) норматив учевног (стандардног, књижевног) језика који испуњава своју основну сврху, садржану у обједињавању народа као целине. О чему је реч?

Вук Стефановић Караџић је учинио шта је знао и могао у првој половини 19. века, када је у Европи већина народа, па и словенских, уобличавала своје стандардне језике. Реч је о језицима с правилима која се уче у школама јер је у питању језик који има неизбежну улогу да служи народном колективу не само да се људи одређеног национа међусобно боље и лакше споразумевају него и да се један народ и политички обједини на најбољи начин, јер је језик био и остао најбоље и најприродније „кохезионо” средство без кога нема историјског (стварног, идентитетског до краја) политичког народа.

Вук је у изграђивању учевног језика имао много противника. Једни су му приговарали да прави језик по диктату Беча преко њиховог службеника Јернеја Копитара (тада цензора свих словенских књига на територији Аустроугарске)) да би се извело, прво, олакшано владање Беча већином Словена у њиховој царевини и, друго, да се српски народ језички споји с Хрватима, а да се умањи (тада веће него што је данас) језичко (па тиме и политичко) везивање Срба за Русе као велики претежно европски, али и, делом, азијски народ.

Није погрешно признати да у томе има истине. Уосталом, ништа чудно. Језик је онај домен народног „производа” којим се политика морала бавити увек, па и данас. Мало који је језички реформатор као Вук увео „чист” народни језик за потребе свога народа. Ни Николи Тесли се није допао тај пут којим је Вук кренуо и „раскрстио” с оним књижевним језиком који је владао у деловима српског народа који су имали срећу да се описмењују и књиге слободније пишу. Књижевни језик у тим делима био је, истина, мешавина старе српске језичке „редакције” с језиком у руским књигама. Остало је записано да је поменути наш највећи ум или међу највећим српским умовима и научним дародавцима целом свету казао: „Увео је чобански језик, па уместо да смо у профињености језика и појмова пошли напријед, отишли смо натраг” („Тако је говорио Тесла”, „Стари простор”, Нови Сад – Земун, 2004, стр. 35). Објективније гледање рекло би да су се за такав (Вуков) пут стекли стицаји и стварних појава у тадашњем културном и политичком животу Срба, да се није могао остварити бољи пут у сачињавању српског књижевног језика.

Подржан од Беча, Вук је с дотадашњим књижевним језиком могао да раскрсти јер тај језик није имао већинско утемељење на основи народних говора садржаних и у народним песмама које до Вука углавном нису биле записане. Догодило се то из два разлога. Мало је који европски народ био толико дуго под стегама турске царевине коју је често водио пут према зидинама Беча, центра друге снажне царевине. После Првог српског устанка и успеха у ослобађању Срба, наступио је период гушења устанка и избеглиштва виђенијих Срба којекуде по Европи. Други европски народи су, углавном, имали нешто више историјске среће па нису морали да сачињавају своје учевне језике којима би се превише удаљавали од своје језичке прошлости. Биће да су зато остали словенски језици међусобно били и остали до данас сличнији док је српски (вуковски) учевни језик остао до данас у много чему „аутохтон” у односу на њих.

И само још коју реч о данашњем, може се слободно рећи, приличном расулу српскога учевног језика. Вуку није успело да (по својој жељи и намери) обједини све Србе у једном изговору. (И)јекавском није успело да у учевном језику преовлада. Касније је Србима стигло и, планирано од давнина, ново полатиничавање, посебно успешно изведено преко власти у југословенској држави, када су Срби, фаворизацијом латиничког писма (хрватске гајице), приморавани на замењивање своје миленијумске ћириличке азбуке, с обманом да ће то бити довољно да се „повезују с латиничким цивилизацијама”, а они у наивности поверовали у то.

Дакле, Срби су (и) данас разбијени и по изговору и по писму, (за разлику чак и од свих оних који су, у последње време нарочито, сачињавали своје варијанте, неки и на посебно „парадоксалан начин” – добра и тачна оцена Одбора за стандардизацију српског језика) тако што су били у прилици само да преименују српски језик, јер свој посебан језик нису могли створити, па су „нови” језик створили преименовањем већ постојећег српског језика, што је, као поступак, непознато у другим језицима и народима Европе и света и у лингвистици и у животу.

Покушај „прекодринских” Срба с првим руководством у Републици Српској да се, поткрај 20. века, само у службеном језику (без икаквог забрањивања ијекавице у свим другим језичким стиловима и употребама језика) обједине с већином Срба на екавици и ћирилици, нажалост није наишао на подршку српских лингвиста и филолога посебно, из илузорног страха да ће тако други истојезичници рећи да ијекавица није српска – нема лингвистичко утемељење, па се мора оценити да су „прекодрински” Срби покушали да дораде намеру Вука и да уклоне прилично видно расуло у учевном језику Срба, што није добра и корисна особина ни у идентитетском, ни у политичком ни у смислу јачања српске обједињујуће опште културе и стварања напредовања ни у научним достигнућима уопште.

Може се проценити да ће се Срби, ипак, у скоријој или мало даљој будућности неизбежно објединити у учевном језику или убрзано кроз деловање лингвиста и власти, или на основу природних датости и кретања, како је то оценио недавно преминули велики српски историчар, Србин „прекодринац” – Милорад Екмечић.

Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач првог Удружења „Ћирилица“

Извор: Политика

Оставите одговор

www.000webhost.com