РАТКО ДМИТРОВИЋ: Како су се волели и растали Загреб и Момо Капор
06/04/2019

Био је петак, пети дан месеца марта, ове године. Кошава је разносила крупне пахуље снега по широким новобеоградским булеварима и малим, уским уличицама Врачара, Дорћола, Палилуле… Вејао је снег и горе на Чубури, по двориштима иза чијих накривљених и расточених дрвених ограда још увек живи онај Београд који нико никада није описивао са толико осећаја за детаљ као Момо Капор. И други су пролазили кроз та дворишта, умивали се на чесмама које у данима, као што је био тај петак, кошава замрзне и претвори у скулптуру, седели испод расцветалих липа и слушали зујање пчела изнад главе, али само је Капор могао речима да наслика таква дворишта боље него кичицом, боље него ико пре њега и, плашим се, нико тако као он у годинама које нас чекају.

Ратко Дмитровић

 

РАСТАЛИ СЕ ЗАУВЕК
А тог петка сахрањивали смо Мому Капора. Нас неколико стотина. Београд је – хоћу да верујем због хладноће, снега и кошаве – остао у топлим становима чекајући да им мали екрани покажу како је изгледало последње путовање великог писца, сликара и новинара.
Један Момин пријатељ је рекао: Да га сахрањујемо у Загребу дошло би више људи. У Бања Луци би сахрана Моме Капора окупила бар 50 хиљада душа, додао је неко иза леђа.
Али, то је Београд, град који је Момо Капор познавао и разумео боље него сви други, град чији ће стари кровови, дворишта са ружама и божуром пред кућицама, мансарде на чијим се прозорима гнезде голубови, тополе на обалама Саве, дрвореди дивљег кестена, чамци потонули на Ади и мали за град непостојећи људи, заувек остати да живе у романима, причама и есејима Моме Капора.
Неки од тих људи, оседели, смежураних лица, у старим зимским капутима и јакнама купљеним на бувљој пијаци, дошли су да се поклоне Капору и испрате га у последњој шетњи. Неколико заносних београдских лепотица, чија су тела и лица далеких педесетих и шездесетих красила Кнез Михаилову и мамила уздахе Београђана и оних који су у Београд навраћали, дошле су тог ветровитог и снежног петог марта на Ново гробље, са ружом у руци, да се опросте од оног који је њихову давно оцвалу лепоту, сачувао у својим записима о Београду.
У колони иза ковчега са телом Моме Капора корачао је и један висок човек, са великим црним шеширом у руци; Игор Мандић, представник Загреба на сахрани Моме Капора. Оног Загреба који је Мому, некада давно, славио и волео, и који му је касније признао право да буде оно што јесте.
А растали су се, заувек, Загреб и Капор, у страшним данима деведесетих, данима који још заударају на мржњу и повремено, у Загребу и шире, помаљају из мрака своје одвртано, краставо лице.
Капор није могао да разуме, и то је код неких Хрвата његов највећи грех, због чега је Хрватска поново као и 1941. године, изабрала усташтво и мржњу. И то им је рекао.

Момо Капор

 

ПРИТИСЦИ И ПРЕТЊЕ
Неки, изгледа и данас мисле да је Момо Капор 1990. године морао из Београда да се пресели у Загреб, или Дубровник. Као Мирко Ковач у Ровињ.
Први контакт – индиректни додуше – на позорници српско-хрватских послова Капор са Хрватима успоставља 1967. године када су оно хрватски националисти, на челу са Мирославом Крлежом, изашли у јавност са „Декларацијом о називу и положају хрватског језика“. Био је то први свежањ динамита који је подметнут и активиран у темељима Титове Југославије. Службени Београд је ћутао али нису српски интелектуалци. Њих четрдесет и неколико одговорили су „Предлогом за размишљање“. Међу њима и тада једва тридесетогодишњи Момо Капор. Суштина тог текста била је: У реду браћо Хрвати, имајте свој језик, зовите га како хоћете, али у том случају Србима у Хрватској дајте право на њихов језик, њихово писмо и све што им припада. Дајте им културну аутономију.
Онима чија су имена стајала испод загребачке „Декларације…“ ништа се није догодило, напротив, али су зато потписници београдског „Предлога…“ пали у немилост и трпећи притиске и претње да ће остати без посла и завршити на улици, почели да повлаче потписе. Тако је списак од четрдесетак спао на 12 имена. Капор није повукао потпис.
Из тих догађаја остаће два интересантна детаља. Видевши шта се догађа у Београду са „Предлогом“, Момов отац Гојко седа у вечерњи воз који је из Сарајева ишао за Београд и ујутро на Врачару буди сина да би га упозорио: Не знам колико је паметно што си оно потписао али кад већ јеси немој да ти се деси да потпис повучеш.
Првим следећим возом, оним подневним, Гојко се вратио у Сарајево.
Други детаљ каже да је Момо, ослобођен страха да ће га сменити или истерати из Партије (нити је имао друштвену позицију, нити је био у Партији) отишао у Италију „на одмор“ и отуда на разне адресе у Београд слао разгледнице на којима је писао да се „одмара од отаџбине“. Вратио се кад је остао без новца.
Оно што није могао у Београду, српски комунисти никада му нису опростили потпис испод „Предлога…“, Капор је остварио у Загребу; тамо је објавио свој први роман „Фолиранти“, написао и реализовао свој први тв-филм „Џоли џокеј“ и припремао сценарио за „Валтер брани Сарајево“.
Заволео је Зрињевац, Трешњевку, Сљеме, мале ресторане тамо од Влашке улице па доле до Британског трга, посебно Градску кавану, и заволео је једну лепу Загрепчанку са којом се и оженио.

 

ЈАВНО ИЗВИЊЕЊЕ
Први отворени напад на Капора у Загребу забележен је средином осамдесетих. Тада је Вјесник објавио текст под насловом „Наш писац на четничком пикнику“, потписан од стране уредника Салиха Звиздића. Не могу Хрвати и Срби да се покаче без муслимана, данас Бошњака. Тај Звиздић је Капора оптужио да је на Ниагари присуствовао четничком пикнику што у то време, у још дебело комунистичкој Југославији, није била мала ствар. И како је то окончано?
Момо је на загребачком суду поднео приватну тужбу против Салиха и Вјесника, на првом рочишту казао да јесте био на Ниагари али да у томе не види ништа друго до знатижељу једног писца и новинара. Суд у томе није нашао ништа кажњиво, а Вјесник и Звиздић су натерани на јавно извињење Моми Капору. После се Капор хвалио да има титулу „четника почетника“.
Све до деведесетих Момо је одржавао и неговао бројна пријатељства у Загребу, а онда су телефони престали да звоне а ођекнуле су тешке речи на рачун Капора. Неке од тих речи изговорио је и његов велики пријатељ, Арсен Дедић, и то је Капору најтеже пало, али никада му није одговорио. Знао је да Арсен, бескрајно талентован и осећајан, није карактер који би могао другачије. Тим пре што су сви у Загребу знали за Арсеново српско порекло, да је из Шибеника, из старе, угледне српске породице и да је своју лојалност новој хрватској држави морао да доказује. А то се у посматраном времену, бар за Арсена, најлакше и најделотворније могло урадити преко напада на Капора.
Један од мојих ретких пријатеља у Хрватској каже да су му ти дани, којих се иначе грози, донели и неко добро; увећао је, без икаквих улагања, своју кућну библиотеку за око 500 књига. Како? Обилазио је у раним јутарњим сатима уличне контејнере пре градске чистоће и сакупљао књиге неподобних аутора и непожељног писма које су уплашени Хрвати, и понеки преостали Србин, ноћу износили из својих станова и кућа, страхујући да им књиге Бранка Ћопића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Данила Киша, Моме Капора… не дођу главе. Имати тада у стану Ћопића, Андрића или Капора било је равно националној издаји и сврставању уз „српског агресора“.
Али није то најгоре. Капора су, његове књиге, у Хрватској јавно спаљивали, као и остале писце који долазе из „великосрпске приче“. То се сматрало патриотским чином и то је Мому Капора само учврстило у одлуци да никада више не дође у Хрватску.
Од Загреба, Дубровника и Сарајева опростио се маестралним текстом „Забрањени градови“, објављеним у НИН-у. Прочитао сам многе књиге хрватских писаца, тематски посвећене Загребу, али нигде у њима не лежи ни делић поетике какву у себи носи сећање на Загреб Моме Капора, уплетено у „Забрањене градове“. Ево те реченице: „Увлачим се попут уходе у тамне ходнике некада познатих кућа, видим своје угребано име у ољуштеном малтеру покрај зјапеће рупе ишчупаног прекидача за светло; чујем ођеке далеких корака по спратовима, осећам у ноздрвама давно ишчезле мирисе охлађеног пепела из канти за ђубре и влажног зимског капута девојке са којом сам се ту љубио“.

 

ВЕЛИКО ПОШТОВАЊЕ
За чудо, смрт Моме Капора у Загребу није произвела дејство које су многи очекивали; уследила је само једна пажње вредна негативна реакција, она Миљенка Јерговића у „Јутарњем листу“. Талентован есејиста и хроничар, а мање даровит романописац, Јерговић је свој текст, вероватно несвесно, подигао на два стуба; великом поштовању према Моми Капору као писцу и сликару и локалној замерци Капоровог односа према заједничком месту рођења. Наиме, Јерговић је, као и Капор, рођен у Сарајеву.
Па шта Миљенко замера Моми? Фактички ништа, осим „мржње према Сарајеву“ што, сложићемо се, представља ноторну будалаштину, јер човек може да мрзи некога лично али још није забележено да је овај или онај изјавио да мрзи неки град. Може да га не воли, да му изгледа ружан, оронуо, без перспективе, да га подсећа на изгубљене љубави, проћердану младост, лоше људе… али гајити мржњу према неком граду, то не бива. Посебно не код Моме Капора.
Јавила се и једна минорна загребачка „јавна ђелатница“ (представља се као новинарка) на привременом раду у Београду, која се, замислите, хвали како је Капора усред Београда 1996. послала, цитирам, у три пичке материне. Са таквим неодгојем хвале се само умно поремећени али како сам упућен у случај, имам разумевања; ту је алкохол одавно завршио посао. Знам жену из загребачке „Куглице“ (да не идем у детаље) и знам да јој пловак одавно не ради. Та је попила ракије више него Момо Капор и Зуко Џумхур заједно.
Казаћу, и знам да не грешим, да ће тек сада, ослобођени обавезе да зазиру од живог Капора, неки времешни Загрепчани поново ишчитавати „Фолиранте“ а младе и, како би казао Капор, лепе Загрепчанке са голим раменима на којима почива сунце Хвара, откривати „Белешке једне Ане“.

 


Аутор: Ратко Дмитровић

Извор: Печат.рс

 

Оставите одговор

www.000webhost.com